– Niko ni u široj porodici nije imao poteškoća pri čitanju. Učiteljica, pedagog, psiholog svi su govorili isto, ti si loš čitač jer ne vežbaš dovoljno, govorili su da će se to vremenom popraviti, ali da moram više da vežbam. Bilo mi je veoma neprijatno pred drugom decom, povlačio sam se u sebe i uvek sam gledao da se nekako sklonim kad je neka provera koja ima veze sa čitanjem. – govori Velibor Rakić, učitelj u osnovnoj školi i predavač u Školi intelektualnih veština. – Bio sam dobar u matematici – nastavlja Velibor – apsolutno sve mogu da zamislim u tri dimenzije, držao sam se matematike jer to znam odlično, tako je moja poteškoća sa čitanjem prešla u drugi plan. Kad je trebala da se čita lektira, uvek bi davao majci da mi pročita, ona je radila sa mnom kod kuće i dosta mi pomogla. Na času bih sačekao da nekoliko učenika odgovare pre mene, pa bih ja na osnovu svega toga sklopio priču i dobio dobru ocenu, odlično sam pamtio. Tako sam se snalazio do šestog, sedmog razreda, tada je jedna nastavnica, kojoj sam bio drag, primetila da sve dobro radim samo kad dođe do čitanja tu imam problema. U školi se promenio pedagog, ta nastavnica me pošalje kod njega i on mi kaže da je to disleksija, tada sam prvi put čuo tu reč. – priseća se Velibor. Pedagog je znao da konstatuje disleksiju, ali nije znao kako da reši problem. Pomoć se opet sastojala u preporukama da se što više čita u toku dana i da se vežba izgovaraje teških reči(za „lomljenje jezika“), iako Velibor nije imao problem sa tim.
O disleksiji se govori više od sto godina pod raznim nazivima, a sadašnji naziv se ustalio relativno skoro. – Disleksija nije bolest, to je da tako kažemo drugačija orgaizovnaost mozga nego kod ljudi i dece tipičnog razvoja. Ona predstavlja specifičnu smetnju u razvoju sticanja spospbosti učenja čitanja. Sa njom obično ide i disgrafija specifična smetnja u razvoju i sticanju sposobnosti pisanja, ponekad disleksičari imaju i disortografiju što znači da teško uče pravopisna pravila, a znamo još i za diskalkuliju to je smetnja u razvoju i sticanju sposobnosti računanja i uptrebe matematičkih pravila. – kaže Slavica Golubović profesorka Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju.
Za disleksiju je karakteristično da inteligencija uvek mora biti najmanje normalna. Deca sa poteškoćama pri čitanju, vrlo često imaju visoku inteligenciju, zato često ostvaruju odlične rezultate. Uz to moraju imati normalan sluh, normalan vid i dobru edukaciju. Podrazumevaju se bar minimalni socijalni uslovi življenja i dobro realizovan proces učenja čitanja u školi.
Profesorka Golubović ističe svoje protivljenje da se deca sa disleksijom kategorišu kao osobe sa invaliditetom. Disleksija je neizlečiva, ali nije invaliditet ona se odgovarajućim pomagalima i tehnikama može premostiti. Disleksičari imaju dobro pamćenje, nekad je dovoljno pročitati im jednom lekciju i oni će zapamtiti.
– Koji će simptomi biti pristuni kod određenog deteta zavisi od tipa dislekisjie i stepena težine. Postoje lakši oblici, postoje srednje teški i veoma teški oblici dislekije. Oni određuju faktički kakvi će biti simptomi. Od toga zavisi kakva će biti, kako mi to kažemo, klinička slika ispoljena kod određenog deteta. Ne možemo govoriti generalno o čitavom nizu isto prisutnih simptoma kod oređenog detata. Neki mogu imati neke simptome, drugi ne moraju. Sve zavisi od toga šta je faktički osnova disleksije. Po našimi svetskim istraživanjima disleksija nužno pretpostavlja jezički deficiti. Obično dete sa disleksijom ima jezički poremećaj u ranom detinjstvu. On se ispoljava kroz recimo nesposobnost analize i sinteze glasova u reči. Većina disleksične dece to ne može. Tu je i čitav niz drugih smptoma, teško započinju čitanje, vrši zamenu slova u tekstu, ne pamti i zamenjuje grafomotorni obrazac sličnih slova kao što su m i n, p i q, ili slovo ć i č na ćirilici i latinici. Zatim, dodavanje slova, prekidanje na polovini i nezavršavanje reči. – objašnjava profesorka Golubović.
Stručnjaci objašnjavaju da nema dve iste disleksije i da je disleksičnoj deci potrebno više vremena i truda da savladaju gradivo. Takođe, mlišani sa poteškoćama u čitanju se brže umaraju i potrebno je često praviti pauze pri učenju. Disleksija je češća kod muškaraca, nego kod žena.
Nažalost većina učitelja i nastavnika ne zna dovoljno o disleksiji, ali se polako podiže svest o tom problemu. – Obično učitelj kritikuje roditelja da nije radio dovoljno i da ne radi dovoljno sa detetom kod kuće, roditelj kritikuje dete da se ne trudi dovoljno i tako se formira jedan krug. Sve to jako loše utiče na decu, naročito na mališane sa poteškoćama u čitanju. U osnovnoj školi sam, zahvaljujući tome što mi je majka dosta pomagala u početku, i zahvaljujući mojoj snalažljivosti uspeo da budem đak generacije. U prvoj godini srednje škole imao sam sreću što je moj stariji brat počeo da se bavi istraživanjem tehnika brzog čitanja, vodio me je na seminare i moje čitanje se posle dosta truda i vežbe značajno poboljšalo. Posle toga naučio sam da koristim mape uma pri učenju. Sve to mi je pomoglo da se izborim sa disleksijom. Naravno, desi se i danas da ponekad zamenim neku reč, ali gotovo da više nemam poteškoća pri čitanju. Završio sam Pedagoški fakultet, radim kao učitelj u osnovnoj školi i predajem u Školi intelektualnih veština. Često nam se javljaju roditelji čija deca imaju disleksiju i mi se trudimo da im pomognemo, uglavnom uspevamo u tome. Deci sa poteškićama u čitanju uvek prvo objasnim da sam i sam imao isti problem, to njima mnogo znači – kaže Velibor Rakić. Što se tiče rukopisa, Velibor objašnjava da ukoliko piše brzo „to su sve crtice i tačkice“, slova su izuzetno sitna. – Ipak kad pišem sporo pišem lepo, to sam vežbao da bih mogao da radim u školi. Kada govorimo o stranim jezicima, koji takođe mogu biti problem za disleksičare, u osnovnoj školi sam učio ruski, u srednjoj sam isto birao ruski, jer je sličan našem. Engleski razumem, ali konverzacija bi mogla biti bolja, uskoro ću se posvetiti i tome – ističe Velibor.
Institucije koje mogu pomoći i posavetovati u vezi sa disleksijom: Institut za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora, Zavod psihofiziološke i govorne poremećaje, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Insitut za mentalno zdravlje, logopedi pri domovima zdravlja.
Srpski jezik se zasniva na principu jedno slovo – jedan glas, što bi disleksičarima trebalo da bude olakšavajuća okolnost. U isto vreme od naših osnovaca se očekuje da na kraju drugog razreda znaju ukupno sto dvadeset slova, računajući ukupno oba pisma, štampana, pisana, mala i velika slova, što za disleksičare može predsavljati veliki napor.
Podaci Evropske asocijacije za disleksiju kažu da na evropskim univerzitetima ima 30 procenata studenata sa disleksijom koja nije otkrivena u ranom detinjstvu. – Mislim da je tu u pitanju neki nesporazum. To bi značilo da svaki treći student ima disleksiju. Prosečno disleksiju ima sedam procenata stanovništva. Ne možete vi od sedam procenata prosečno u svakoj generaciji da napravite trideset procenata na studijama. – kaže profesorka Golubović.
Na beogradskom univerzitetu je 2009. 20010. i početkom 2011. godine u okviru „Tempus“ projekta rađeno istraživanje „Identifikacija i podrška studentima sa disleksijom u visokom obrazovanju“ – Mi smo tada imali jednu vrlo zanimljivu situaciju. S obzirom na to da je testiranje bilo anonimno, dakle, studenti nisu morali da ostave svoje podatke, ukoliko to nisu želeli. Dešavalo nam se da baš oni, za koje smo pri pregledanju testa ocenili da imaju neke smetnje, nisu hteli da ostave podatke. Ipak, neki su posle pojedinčano dolazili na testiranje i razgovor – objašnjava profesorka Golubović. Proizvod tog projekta je Pravilnik o podršci studentima sa disleksojom u visokom obrazovanju iz decembra 2010. godine, koji bi trebalo da pomogne studentima sa tom smetnjom – Ta pomoć podrazumeva produžavanje vremena za izradu pismenog zadatka, korekciju u tehničkoj podršci, u smilsu da može i druga vrsta papira i drugi način realizacije ispita, ukolko nije nužno pismeni ipit, da student može da odgovara usmeno. Neophodno je da donese nalaz logopeda da je disleksičar. Ono što je jako važno ne mora da se zna da student ima disleksiju, ako on to ne želi. To može da zna samo profesor, ako student želi da mu kaže, čak ne mora da zna niko iz njegove grupe, omogućena je zaštita podataka. – objašnjava profesorka Golubović.
Poznati disleksičari:
Naučnici: Galileo Galilej, Abraham Bel, Isak Njutn, Abert Ajnštajn, Tomas Edison.
Političari: Džordž Vašington, Vinston Čerčil, Džordž Buš stariji, Džon Kenedi.
Umetnici: Leonardo da Vinči, Vinsent van Gog, Pablo Pikaso, Endi Vorhol
Pisci: Hans Kristijan Andersen, Mark Tven, Žil Vern, Agata Kristi, Ernest Hemingvej,
Muzičari: Enriko Karuzo, Džon Lenon, Šer, Ozi Ozburn, Britni Spirs
Biznismeni: Nelson Rokfeler, Henri Ford, Ričard Bernson, Bil Gejts, Stiv Džobs,
Režiseri: Stiven Spilberg, Kventin Tarantino, Gaj Riči,
Glumci: Entoni Hopkins, Džek Niklson, Stiv Mekvin, Džordž Kluni, Tom Kruz, Selma Hajek, Vil Smit,
Sportisti: Muhamed Ali, Medžik Džonson, Karl Luis.
Takođe među poznate disleksičare spadaju: Volta Dizni, Džejmi Oliver, Čarls Lindberg.
Oba naša sagovornika kažu da ne znaju ni za jednu javnu ličnost u Srbiji koja se izjasnila kao disleksičar. Često se događa da roditelji ne žele da saopšte učiteljima da im je dete disleksično. Studenti disleksičari obično nisu radi da govore za medije.
Disleksičarima je potrebna podrška i razumevanje. Pre nego što nekome sledeći put kažemo da je nepismen ili lenj, ne bi bilo loše da prvo pomislimo da je možda upravo ta osoba budući genijalac poput Džobsa, Ajnštajna, Da Vinčija.
Dimitrije Bolta
Izvor: https://uperiprstom.wordpress.com
