Na trenutak zamislite kako biste se osećali da ste nesamostalni i da u svemu zavisite od pomoći druge osobe. Sigurno biste sumnjali u sebe, ne bi bili samouvereni, oslanjali biste se na pomoć drugih, potcenjivali bi druge kao posledicu svojih ličnih kompleksa nemoći, bili bi osetljivi na kritiku, jer ste i sami nesigurni u sebe, bežali bi od odgovornosti. Nije lako i prijatno zavisiti od drugih, zar ne?
A sada bih vas zamolila da zamislite dete koje pasivno stoji dok ga roditelj umiva, pere mu ruke i briše peškirom, pere mu zube, oblači ga, obuva ga, oblači mu jaknu, stavlja kapu, prinosi mu vodu, briše za njim ukoliko prospe nešto itd. Šta mislite, kako se oseća dete koje je nesamostalno?Verovatno ima potrebu da odrasli uvek budu pored njega ne bi li mu ispunili svaku želju, nije motivisano, najčešće je pasivno, nema koncentraciju kada radi nešto, često bude isfrustrirano ako ne uspe da završi nešto, ljubomorno je na drugare i pokušava da im se sveti, stalno mu je dosadno, razmaženo je, nesigurno i krije svoje mane nepristojnošću, nametljivošću ili agresivnošću.
Najgore je to što detetu sebično ponašanje neće olakšati život, ono neće moći da izgradi i neguje zdrave odnose jer, osim roditelja, niko neće želeti da prihvati njegovu razmaženost.
Na žalost, većina roditelja uskraćuje svojoj deci mogućnost da budu samostalna iako često deca sama pokažu interesovanje za tim. Čuvene rečenice, "Ti si još mali za to.", "Nemoj da sipaš vodu, prosućeš je.", "Vidi šta si uradio, neću ti nikada više to dati." navode dete da sumnja u svoje sposobnosti. Pružite svojoj deci šansu da vežbaju i ovladaju životnim veštinama, ne određujte im za šta su sposobna, a za šta nisu. Iznenadićete se koliko stvari deca mogu da urade sama. "Nije svaka pomoć zaista korisna!"
Suština je da obezbedite svojoj deci da se slobodno kreću kroz prostor, da stvari koje koriste budu na njihovoj visini i da im budu dostupne, i na taj način im omogućite da razviju svoju samostalnost. Zašto sebe ne bi poštedeli, a dete naučili odgovornosti? Na primer, dete je žedno i umesto da svakodnevno makar deset puta čujete čuvenu rečenicu "Mama, žedan sam, donesi mi vodu.", obezbedite mu da može samo da je sipa. A to znači, da u malom bokalu od 0,33 ili 0,5 ml bude uvek vode, pored njega mala staklena čaša i da to stoji na mestu, dostupno detetu. Kada je žedno otići će i samo će sipati vodu. Isto važi za presvlačenje, posebno u periodu odvikavanja od pelena. Obezbedite mu korpu sa njegovim čistim stvarima, i ukoliko se upiški neka se skine, samo uzme svoje suve i čiste stvari, a prljave može odneti u korpu za prljav veš. Na ovaj način se dete uči redu, odgovornosti i jača svoju ličnost, jer mu šaljemo poruku i podržavamo ga da je ono sposobno da uradi nešto samo.
Dr.Montesori je napisala: "Istina je, mi ne možemo napraviti genija. Mi možemo jedino pružiti svakom detetu šansu da ispuni svoje potencijale i postane nezavisna, sigurna i izbalansirana individua."
Ne bi trebalo da preuzimamo dečije obaveze na sebe. Naš cilj je da, kada utvrdimo određena pravila u ponašanju, ista primenjujemo u svakodnevici. Umesto da krčimo deci životni put, ohrabrimo ih u tome da sami uklanjaju male prepreke sa puta. To ih čini jačim, sigurnijim i to im uliva samopouzdanje. Bitno je da verujemo u njihove neverovatne sposobnosi, da ih podržavamo i beskrajno podstičemo.
Izvori: Montesori vrtić Dečija kuća
www.Decijakuca.rs
|
