Thursday, September 24, 2015

Post jedne majke na fejsbuku koji me je oduševio

" Dečak u novom odeljenju moje starije kćeri Eleni (11 godina) sudeći po njenim opisima izgleda da pati od nekog poremećaja u ponašanju i učenju. Ne znam, možda grešim, ali u svakom slučaju, neobično ponašanje ovog dečaka nažalost izaziva negativne reakcije kod dece koja ga zadirkuju, izbegavaju, neka su čak verbalno i fizički nasilna prema njemu. Već prvog dana škole on je u Eleni prepoznao saveznika, prijatelja, drugoga dana ju je pitao da sede zajedno u klupi, trećeg dana joj je otvorio svoje srce i požalio joj se kako je pozvao celo odeljenje na svoj rođendan, ali se niko nije pojavio što ga je jako rastužilo. Eleni strpljivo odgovara na njegova pitanja koja su brojna i koja se uvek ponavljaju. Ona se ne obazire na drugu decu koja ga posmatraju sa prezirom, kao neku smetnju, uljeza.
"Mama, nadam se da će me pozvati na svoj rođendan". E, tu sam zaplakala od ponosa. Ona to ne kaže iz sažaljenja, ona bi njegov poziv na proslavu rođendana doživela kao čast, kao priliku da ga usreći, da ispravi sve ono ružno što su mu druga deca do sada priredila. I znate šta? Briga me šta će moje dete biti kada poraste. Ona je već sada postala ono što sam oduvek želela da moje dete postane: plemenita i hrabra. Hoće li biti plemenita i hrabra učiteljica, plemenita i hrabra čistačica, mene ne zanima. Ona je u mojim očima veća od svih lekara, pravnika, naučnika i predsednika država na svetu."

No comments:

Post a Comment